Dveri Klupske

03.09.2005., subota

SOKOVI i FUNDAMENTI

Nakon visemesečnih konsultacija sa upravnim odborom Dveri su zaključile da je njihova intelektualna superiornost potpuno beskorisna u ovom virtuelnom prostoru. Sa tim u vezi donet je sledeći zaključak: Dveri će svoju apstraknost od ovog bloga svesti na minimum a stil pisanja prilagoditi široj populaciji što će se odraziti na porast regionalne popularnosti članova našeg fantomskog udruženja do konačne pobede malogradjnštine u nama. Hvala... Elem, nedavno je prikazan film Život i priključenije Radovana Karadzić. Posebno zanimljiv segment filma je presretnuti telefonski razgovor Dobrice Ćosića i Radovana Karadzića. Evo transkripta... Dobrica Ćosć: Hag je Minhen. Radovan Karadžić: Da, da. Dobrica Ćosić: To je jedan novi Minhen, nove epohe, nije bukvalno sve isto ali istorija ima neke svoje determinacije koje se ne okončavaju onako kako se nama čini. Radovan Karadžć: Na starom kontinentu je sve staro. Sve je to stereotip. To je sve stereotip. Sve se ponavlja. Dobrica Ćosić: Ovde radi istorija. Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da sire .... Radovan Karadžić: Ma kakvi... Dobrica Ćosić: Međutim istorija radi punom parom. Radovan Karadžić: Ma kak'i... Dobrica Ćosić: Kostimirana Radovan Karadžić: Tek se evropski nacionalizam da se razbukta. Oni misle da je prošlo vreme nacionalizama. Ma nema govora. Kakvi to ... to će Slovenci da nestanu zbog tih evropskih nacionalizama. Dobrica Ćosić: Ma kakvi to će čitavi narodi da potonu i države i ... Radovan Karadžić: Da potonu potpuno, da postanu privjesci, obični. Dobrica Ćosić: Apsolutno. Radovan Karadžić: Ovaj Havel je uništio Čehoslovačku. Dobrica Ćosić: E taj naš kolega postade takva budaletina. Mali je bre on. Radovan Karadžić: Mali je, mali čovječuljak. I vidite da ta srednjeevropska filozofija Dobrica Ćosić: Ništa Radovan Karadžić: Ništa nema tu šokova. To nema fundamenta uopšte. Dobrica Čosić: Slušaj, pa nije slučajno. On imaju dva najizrazitija pisca. Radovan Karadžić: Kundera. Dobrica Ćosić: Ne, ne, ne Radovan Karadžić: Nego. Dobrica Ćosić: Švejka i Kafku. Radovan Karadžić: Da, da ... Dobrica Ćosić: Jedan zajebava se Radovan Karadžić: A drugi se žali stalno Dobrica Ćosić: Okončava Radovan Karadžić: Da jeste. Dobrica Ćosić: Okončava istoriju. Radovan Karadžić: Da, da.. Dobrica Ćosić: I čovekove aktivnosti Radovan Karadžić: Da, da Dobrica Ćosić: Taj erotizam, šta to sve znači Kundera i svo to društvo. Radovan Karadžić: Da, da tačno, tačno Dobrica Ćosić: I kad se gleda ta cela istorija i pogledaš umetnost ništa originalno ta srednja Evropa nema. Radovan Karadžić: Pa ne može mit da napravi. Dobrica Ćosić: Sem katoličanstva ona nema ništa. Radovan Karadžić: Ništa, ništa ... i to je neko prljavo katoličanstvo koje se stalno žali i tuži se. I mislim da nema tužnije stvari nego slovenski narod koji je katolički. Dobrica Ćosić: Jeste to je... A mi kazemo...

- 20:02 - Komentari (0) - Isprintaj - #

19.07.2005., utorak

Dveri Vam prenose deo pisma upucen nadleznim organima povodom sve nategnutije situacije na Univezitetu... Cenjeni, gospodine ministre, poštovani, gospodine rektore, uvaženi dekani... Pun sam brige, uvažena gospodo, za situaciju u kojoj se nalazi naša nacija. U ovom presudnom trenutku Vi se morate opredeliti za jednu zdravu nacionalnu opciju. Šta više, Vi, poštovana gospodo, bi trebalo svojim ličnim primerom da demonstrirate uzvišenost duhovnog nad svetovnim. To, draga gospodo, dugujete i nama i sebi. To, na kraju, dugujete i Svetome Savi. Zato, poštovane tehnokrate, predlažem da se javno spalite. Pre nego što to učinite, neophodno je da realizujete set mera koje treba preduzeti kako bi Beogradski Univerzitet izašao iz krize u kojoj se nalazi. Ukratko, treba uraditi sledeće: 1. Ukinite Beogradski univerzitet. Dvadeset prvi vek pred nas postavlja nove izazove na koje moramo odlučno odgovoriti. U novonastalim okolnostima nema mesta nezavisnosti univerziteta ni kritičkom mišljenju. Srpstvo je, poštovana gospodo, u velikoj opasnosti. Vetrovi globalizacije prete da potpuno ponište naš identitet. Nad Srbijom se nadvio crni oblak Novog Svetskog Poretka. Nema mesta podeli na pravnike, ekonomiste, farmaceute, arhitekte... Mi smo, cenjena gospodo, Srbi ! Moramo ostati jedinstveni jer srpstvo nema alternativu! Medjutim, ne smemo doći u situaciju da naša omladina ostane bez obrazovanja. Veronauka, kao kraljica nauke, objediniće sve naučne discipline koje su danas nepravedno podeljene na posebne oblasti. Biblija i spisi srpskih monaha sadrže odgovore na sva pitanja. Bolesti će se lečiti čudima Hristovim i receptima naših travara. Najviši pravni akt biće Nomokanon. Sve zgrade biće podizane u Vizantijskom stilu. Ekonomiju ćemo ukinuti.Tržištom će upravljati nevidljiva, ali pravedna, ruka božija. 2. Zaveštajte imovinu univerziteta.Predlažem sledeću proporciju: Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi 80% imovine uz klauzulu da 40% mora biti pravedno raspodeljeno izmedju Dveri srpskih, Obraza, Studentske desnice i ostalih dokazano srpskih omladinskih organizacija. Ovi mladi ljudi su svojim zalaganjem za oporavak nacionalnog bića i spas duše zaslužile iskreno divljenje auditorijuma. Shodno tome, treba im obezbediti odgovarajuću infrastrukturu za buduće delovanje. Ostalih 20% dodeliti Udruženju estradnih umetnika Srbije. Amfiteatri pulsiraće u ritmu božanske melodije. Sjedinjeni sa bogom osvojićemo svet. 3. Mobilišite studente. Sve vojno sposobne studente treba uputiti na vojnu obuku. Nakon obuke sve ih rasporediti na zadatke na Kosovu. Kosovo je naša kolevka i svim studentima treba omogućiti ostvarenje zaveta koji nam je ostavio u nasleđe Sveti Simeon. Studenti će biti udarna pesnica prve ofanzive. Studenti koji nisu vojno sposobni, ili odbiju poziv za mobilizaciju biće proterani na Ostrvo srama. 4. Osnovati Ostrvo srama Od novca prikupljenog naplaćivanjem taksi za promenu ispitivača i odlaganje ispita na Pravnom fakultetu otkupiti ostrvo na Južnom arhipelagu. Na to ostrvo biće ostrakizovani svi pacifisti, vojno nesposobni, zagovornici kritičkog mišljenja i racionalnog argumentovanja. Na ostrvo će biti upućene i sve manjine, bilo da su verske, rasne, polne ili etničke prirode. Na ostrvo poslati i sve knjige stranih autora. Osudjenike na ostrvu srama neprestano izlagati zvucima stranih DJ-eva i amfitamina. Za počinioce najtežih krivičnih dela protiv patrijahalnog morala i tradicionalnih vrednosti kazna treba da bude ples do smrti. Posebni sistem mera bezbednosti posvetiti sledbenicima Heraklita. Ti jeretici treba da budu podvgrnuti neprestanom kupanju u okeanu. Za upravnika Ostrva srama postaviti mene. 5. Srušiti zgradu rektorata. Nakon realizovanja predhodnih zadataka Vi se, poštovana gospodo, samozapalite u zgradi rektorata. Ovozemaljski život pun je patnje, nepravde i iskušenja... Svojim žrtvovanjem svetovnog, nama studentima, osvetlićete put spasenja naših grešnih duša. Ja ću se postarati da pepeo rektorata bude ogradjen zarđalom bodljikavom žicom. Ovom prilikom ja se obavezujem i da postavim mermernu spomen ploču. Na ploči će purpurnom bojom biti ispisane reči besmrtnog Vladike Nikolaja Velimirovića: „ Zalud sav trud oko učenja, bez truda oko čistote vere i života. Nebeski svet se ne otkriva učenome nego čistome...“ Unapred zahvalan na razumevanju, Vaš, Poručnik Simić (član cyber pokreta „Dveri Klupske“)

- 16:07 - Komentari (0) - Isprintaj - #

13.07.2005., srijeda

Relativizacija za početnike...

Čitaj polako... Odnos rata i pravne norme kroz istoriju civilizacije najbolje bi se mogao opisati Orvelovom maksimom „rat je mir“. Od Aristotelove postavke da je rat opravdan ako vodi postizanju mira do „hrišćanske“ izjave vladike Atanasija Jevtića “Bolji je rat nego li mir koji nas odvaja od Boga” proteklo je nekoliko hiljada godina. U međuvremenu, svaki pokušaj vrednosnog određenja rata završava se apsurdom. Pravna nauka, načelno oslobođena vrednovanja u proučavanju, uspela je da u poslednjih pedest godina delimično suzi broj uzroka rata stavljajući ga van zakona na međunarodnom polju. To je rezultiralo povećanjem drugih termina za rat kao što su “narušavanje mira”, “ugrožavanje mira”, “agresija”, i drugih floskula koje za cilj imaju legitimaciju postupaka ove nasilne civilizacije. Primera radi ekvivalent, ovom terminološkom licemrju, u nacionalnom zakonodavstvu bila bi zabrana ubistva (koja, razume se, postoji) ali bi pritom bio dozvoljen udarac oštrim predmetom u glavu, čija posledica može biti prestanak rada vitalnih organa žrtve. Iako ova konstrukcija predstavlja slobodno tumačenje, naše nacionalno zakonodavstvo obiluje vrednosnim postavkama, koja se protive zdravom razumu. Tako čl. 146, u Osnovnom krivičnom zakonu, nosi naziv “Protivpravano ubijanje i ranjavanje neprijatelja” Poseban logički problem leži u legitimnosti pravne norme. Naime, pravna norma crpi svoju obaveznost zbog toga što su nadležni donosioci norme odlučili da norma bude pravno obavezna u odnosu na sve subjekte. Ova uprošćena pozitivistička odrednica određuje bliže pojam obaveznosti putem donosioca norme. Uzrok ovakvog normativnog relativizma treba, dakle, tražiti u društvenim činiocima koji norme donose. Donosioce norme bira narod, delegacijom suverenosti, putem izbora. Tako izabrani predstavnici naroda (parlament) delegiraju suverenost dalje na Vladu. Potom se izabrani prestavnici uzajamno kontrolišu. Vlada određuje unutrašnju i spoljnu politiku. Dakle, zbir individua posredno donosi norme. Pored pravnih, ta većina stvara i dominantni vrednosni obrazac. U Srbiji, većinu obrazuje populacija funkcionalno nepismenih ljudi koja u vrednosnom vakumu, nakon urušavanja socijalsitičkog samoupravljačkog sistema nalazi kompenzaciju u nacionalizmu kao podjenakao infantilnom kolektivnom identitetu. Zašto je sve ovo bitno ? Bitno je jer je rat nehuman i iracionalan. Posledice tog iracionalnog postupka su negacija čovečnosti i svake vrednosti. Međutim, posledice iracionalnih postupaka zaslužuju racionalnu analizu uzroka kako bi se u budućnosti ti uzroci mogli otkolniti. Odgovornost za suočavanje stanovništva za zločine počinjene u njegovo ime i za njegov račun leži na predstavnicima stanovništva, jer je stanovništvo samo po sebi disperzivno i neartikulisano. To je jedan od razloga nepostojanja kolektivne odgovornosti, već za zločine počinjene u ratu odgovaraju pojedinci. A kako se danas ponašaju predstavnici vlasti ? Umesto suočavanja naroda sa počinjenim zločinima nastavlja se normativna i vrednosna relativizacija počinjenih međunarodnih krivičnih dela. Vladina doktrina dobrovoljnih predaja nema za cilj denacifikaciju stanovništva i suočavanja sa istinom o počinjenim zločinima. Ova doktrina oslanja se na mitsku ikonografiju ovog naroda, insistiranjem na žrtvovanju zarad interesa kolektiva, pothranjujući pritom bazu kolektivno nesvesnog stanovništva. U realnosti mentalno devijatnog društva desio se rat na područiju nekadašnje SFRJ. Danas, deset godina nakon zavšetka rata, u svesti ljudi ništa se nije promenilo. Rat i stradanja kao da se nikada nisu dogodili a zločini kao da nikada nisu ni počinjeni. Sud u Hagu iz te perspektive prestavlja personifikaciju nepravde koja dolazi spolja i koja želi da naudi, on predstavlja simbol nepravde koja uslovljava i instrumentalizuje zarad ostvarenja ciljeva metafizičkog zla. Posledice takve etičke i normativne relativizacije su slične osećaju izbijanja vazduha iz stomaka... Profesor Pravnog fakulteta Kosta Čavoški govori da nije utvrđeno na koji su način leševi dospeli u hladnjače, da se ne zna koje su oni nacionalnosti i na koji način su izgubili živote. Studenti pravnog fakulteta organizuju tribinu “Istina o Srebrenici“ povodom deset godina od „oslobođenja“ Srebrenice. „Oslobodioci“ Srebrenice duboko u tami oslobadjaju se osećaja krivice. Organizatori EXIT-a procenili su da uši nacionalno osvešćene omladine još uvek nisu spremne za poruku odgovornosti...Patrijarh je konačno izabrao stranku... Žrtvama života u takvom vrednosnom okruženju ostaje samo nemi vrisak.

- 14:02 - Komentari (2) - Isprintaj - #

25.05.2005., srijeda

Tribute to razmazana jutra u Bassmentu...

"All this moment will be lost in time like tears in the rain..." Neko je ubio ples. Talasi su srušili plažu , ostali smo sami , mi i oni na drugoj strani . Ili smo možda svi na istom mestu, zatrpani u pesku. Duboko pod zemljom svoje rupe ka vrhu mi kopamo Svetlost je daleko, PITANJE Kako stići preko. SUMNJA o potrebi kretanja. Nužnosti pada nakon uzletanja Nedostaje vam osmeh koji pokreće i sve su gomile ledene . Opasni ljudi svuda oko nas , Ka mraku je marš ! Uhode okolo hodaju , i sopstvene misli nas odaju . Radnici su lopatama zatrpali ventilaciju !!! "Beograd-put" je ubio ples...

- 23:49 - Komentari (2) - Isprintaj - #

26.04.2005., utorak

Desničarski clubbing-Just do it...

Pre nekoliko dana funkcioner DSS-a, Nebojša Bakarec slikao se za jedan tabloidni nedeljnik go do pojasa sa mačem u ruci. Na fotografijama se vidi njegova tetovaža andjela na i 21 zvezdica koje se protežu duž cele ruke do vrata. U samom tekstu Bakarec objasnio je da tetovaže nosi na rukama, jer rukama piše poeziju i grli žene. Ovaj incident dobio je intersantnu konotaciju. Evo nekih izjava samog modela... Pitao sam Koštuničinu sekretaricu Mirelu šta on kaže na moj postupak. Ona mi je odgovorila da je ???Voja o.k. sa tim“, ali da mu ne kažem da mi je ona to rekla. Onda sam se raspitao i kod drugih – priča Bakarec – i rekli su mi da je Koštunica prvo umro od smeha kad je video slike, a onda je rekao kako su super. Posle Koštuničinog odobravanja sve je išlo glatko. U pauzi sednice Bakarecu je prišao prvo partijski kolega Dejan Mihajlov, čestitao mu na slikama i rekao da je uradio pravu stvar za stranku (???Kazao mi je da je odlično jer se tako razbijaju stereotipi o nama da smo mnogo kruta i konzervativna partija“.) Onda mu je čestitao i ministar policije Dragan Jočić (namignuo mu je i podignutim palcem pokazao koliko mu se fotografije dopadaju). Čestitao mu je i Dragan Šormaz, i tako redom. – Stvarno se svima sviđa to što sam uradio. Još ni od koga iz stranke nisam čuo da kaže kako to nije bilo pametno – dodaje Bakarec. Ipak, Bakarec je bio najveća zvezda u Skupštini Srbije. Kada je prošle nedelje otišao u poslanički klub DSS da kao ovlašćeno lice potpiše zamenu poslanika, svi deesesovci su se okupili i tražili da im pokaže tetovaže. – Skinuo sam se u poslaničkom klubu i pokazao im. Svi su uzeli mobilne telefone i počeli da me slikaju. Sada svi u telefonima imaju anđela sa mog ramena – priča Bakarec No, nekoliko dana pre nego što je otkrio svoje telo i talenat za poeziju, biračkom telu, Bakareca su Dveri opazile u clubbingu. O fenomenu konzervativnih desničara u clubbingu piše: Electro Commando... Nastojanje da se spoji nespojivo na političkoj sceni u Srbiji nije nista novo. No, ipak, čovek ne može a da se ne začudi kad je svedok jednog licemerja koje je već istorijski utemeljeno u ovdašnjem mentalitetu. To licemerje se proteže, čini se, od trenutka kada Srbin u svoj svojoj gordosti objavljuje viševekovnu mržnju prema Orijentu i svemu sto je tursko-islamsko, prema toj “napasti koja je zauvek Srbiju osudila na večnu pat poziciju izmedju istoka i zapada”. Srbin je tad nalik, ili bolje receno identican, zatvoreniku koji kad konačno dobije traženo pomilovanje više ne može da se snadje u slobodnom svetu. On tada mrzi svog gospodara iz dna duše, no ipak prihvata sve norme koje mu je on postavio, koristi ih za dalju navigaciju kroz istoriju koja tek treba da se pred njim odvije. On kao rob više ne može da funkcioniše bez svog gospodara, i tako nemoćan da sebi stvori novi identitet koristi njegov kulturni alat, kao da je to još uvek znak da su ti okovi tu. I tada se on plaši svakog ekcentrika koji se vrati iz tih bolesnih zapadnih zemalja poroka i pokusa da njemu tu ugodnost koju ti superstrukturni ali stvarni okovi pružaju oduzme. Pronalaženje razloga za ovaj sindrom je zadatak socijalne psihologije, ali svi mozemo da slutimo koji bi ti zaključci bili. Nije li opste poznato da u odnosima otac-sin u kojima sin prezire svog oca njegovim nestajanjem postaje skoro identičan njemu? Jedino je antička Grčka imala tu povlasticu da bude jedina civilizacija na svetu čiju su celokupnu kulturu okupatorske sile prisvojile i u njoj prepoznale nešto superiornije i uzvišenije od svoje. Tu je nesumljivo doslo do jedne istorijski jedinstvene situacije: okupator je militantni osvajač u čemu se jedino ogleda njegova nadmoc dok okupirani postaje kulturni osvajač samog osvajača. Ali kakve sve ovo ima veze sa desničarskim clubbingom? Filozofija nacionalizma u svojoj pragmatičnoj sferi nalaze da ako adekvatni nacionalni narativ ne postoji, valja ga izmisliti. Tako se Letonija, zemlja čija je istorija niz okupacija i okupatorski postavljenih normi, okrenula ka stvaranju nacionalnog mita kao adekvatno obrazloženje za svoju posebnost kao nacija. Taj ep, Lacplesis, govori o čoveku čija je majka bila medvedica pa i on sam ima medvedje uši. No, on je ipak poznat po ubijanju medveda. U ovom “iskrenom” epu o nastajanju nacije, neistina nije ni prekrivena, ona je očigledna. Ali to Letoncima ne bi trebalo da predstavlja problem. Imajući takvu istoriju, bolje je bilo izmisliti ep o nastajanju u kojem narodni junak ima medvedje uš. Tako se Letonija, zemlja cija je istorija niz okupacija i okupatorski postavljenih normi, okrenula ka stvaranju nacionalnog mita kao adekvatno obrazlozenje za svoju posebnost kao nacija. Taj ep, Lacplesis, govori o coveku cija je majka bila medvedica pa i on sam ima medvedje usi. No, on je ipak poznat po ubijanju medveda. U ovom “iskrenom” epu o nastajanju nacije, neistina nije ni prekrivena, ona je ocigledna. Ali to Letoncima ne bi trebalo da predstavlja problem. Imajuci takvu istoriju, bolje je bilo izmisliti ep o nastajanju u kojem narodni junak ima medvedje usi. Ali kakve veze ima Bakarec u u clubbingu sa ovim? Bakarec je, čini mi se, nalik junaku sa medvedjim usima. Ali on je samo jedan u nizu junaka naših desničarskih epova. DSS, zasnovan na paradoksima, može u svojim načelima reflektovati samo paradoksalni karakter. Bakarec je personifikacija konacnog priznanja da je ep u stvari izmišljen. Njegove tetovaze kao i njegova pojava u klubu su vrednosno jednake karakteristike medvedjim usima letonskog junaka. Do tog priznjanja je moralo doci. Prethodnici njegovih tetovaza i klupskih pojava su principi “poptune saradnje sa Haškim tribunalom u vidu dobrovoljnih predaja” i “više od autonomije, manje od nezavisnosti”. Ali to priznanje ne znači da je licemerju dosao kraj jer Bakarec takodje nije mogao bez svojih okova a.k.a. “Just do it.”

- 12:48 - Komentari (4) - Isprintaj - #

24.04.2005., nedjelja

Sugar baby BG. clubbinga...

Feeling unknown And you’re all alone Flesh and bone By the telephone Lift up the receiver I’ll make you a believer Take second best Put me to the test Things on your chest You need to confess I will deliver You know I’m a forgiver Reach out and touch faith Reach out and touch faith Your own personal jesus... Feeling unknown And you’re all alone Flesh and bone By the telephone Lift up the receiver I’ll make you a believer I will deliver You know I’m a forgiver Reach out and touch faith Your own personal jesus

- 19:17 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Upoznajte mamu...

Kao po preciznom satu, sanjam Beograd. Leti, početkom juna, I zimi, pred kraj godine. Traje po nekoliko nedelja. Nostalgija je tako izandjala, prljava i neprimerena reč. Ne nedostaju mi gibanica, keva, dnevnik i Bulevar. Nedostaje mi mindset. Heh... Najzad sa punim pravom, bez foliranja, reči kao mindset mogu da koristim kad mi zatrebaju. Postoje te neke reči koje samo Amerikanci izmisle. I kako da ih prevedeš ? I zašto ? Elem, pogotovo sad, kad su svi sem mene bili u Beogradu za Novu Godinu, spopada me ta tajmirani nedostatak. Kao neka propuštena žurka. A ja kao, moram da čuvam babu. Eto tako, jadna, letim u Njujork, pa za Sijetl i Vankuver, tražeći Američki San u izmenjenim stanjima Svesti. Moja svest je nažalost već dovoljno izmenjena. Ništa što vidim nije bizarno preko granice očekivanog. Može biti prijatno, kao dobro meso, dobra koka i 30. sprat skupog hotela. Kao dobar seks u muzeju. Kao jako kul momak, koji je odrastao na Bauhaus-u i Christian Death. Onaj o kom sam maštala u beogradskoj duvačkoj depresiji. Onaj koji ima VIP za njujorske žurke, DJ. je i jede samo čist MDMa i puši samo medicinsku travu. Ali ne. Ja bih da se ljubim sa Ilijom, najlepšim dancing king-om u poznatom univerzumu. I da se raspadam. I da ne znam zašto... Da se jako dosadjujem. I ok, možda i da pojedem parče gibanice kad sam u prolazu na gajbi. Kazem, sve je ok. Sad su svi dosli natrag, i popiću njihovu vračarsku energiju, tek napakovanu, punu šlajma i smoga i nesanice.I popiću ujkovu rakiju. I upiću sve doživljaje kao da su moji, jer su uvek isti, samo se datumi menjaju. Poslušaću stari album Darkvuda koji su mi poslali matorci zajedno sa zimskim ulošcima za čizme [jer to sigurno nema u Americi] i otići kući da izdrkam jer moj decko zivi 600 milja odavde. Čitam Vukšinu kolumnu iz Yellow cab-a. Brate. Koga on tu zajebava. Genijalno. Ne zna se više. Čist Andy Warhol. Camp. Znači, on se otvoreno sprda sa tim novinama koje misle da je zato sto je 7-a generacija u BG-u on mlad i pozvan da u ‘novoj demokratskoj zemlji’ pise ‘o urbanim trendovima’. Ili sa ekipom koja se loži da ga kapira jer se poneki od njih nadje na manje od 3 metra od njega jednom u nekoliko. Ili sa svojim prijateljima koji se ‘relate’ to the story. Ili sa sobom. Ponajviše sa samim sobom. Romantična ironija. Srpska tragikomedija. A novi Darkvudi, hmh. Amerika me naučila da cenim trud. Te, kao, mogu da cenim njihov malo lame trud da postanu ‘pravi’ bend od demo bend-a, sto su ispravno bili. Usamljeni hashishar. To je OK. “Unedogled”. To je Ok. Kad ih je Djile prevejano ozvučavao u Akademiji. Mislim, demo. Posle, neću ni da pričam. Mozda poneki stih. [By the way, godinama sam kapirala da je ‘Idem kući uskoro’ poema Njujorku’. Sad kontam da je poema bogu. Njujork je samo grad u nizu osvojenih teritorija.] Tako da posle ovlašnog preslušavanja novog albuma sa ‘svetskim’ dizajnom idem na prvi. Jebes produkciju. Sto kaze Marko Banicević, ‘kad sam bio mali omiljeni bend mi je bio Disciplina Kitchme’. A sad? ‘Sad su mi omiljeni Disciplina Kitchme’. Sta god da se dogodi, ja ću ostati hard core. To sam davno shvatila. To je jedini thread koji moze da se povuce u poslednjih 20-ak godina. Kao, stalno uporedjuješ gde si emotivno-mentalno-spiritualno-saznavajuće-karijerno-blah. Ma, dok si hard core, sve je ok. Beograd je, bar onaj u meni, hard core. Malo hermetican [malo? HA] ali Hard Core. Pozdrav Kosmoplovcima. Ova noć nema zakljucak. Mislim da ću sutra morati da razmislim još malo o tome…

- 14:40 - Komentari (3) - Isprintaj - #

23.04.2005., subota

Vežite se...

Poštovani, Duboko iz cyber prostora grupa odmetnika provociraće vaše mozgiće analizom tema koje nas okupiraju. U prvom postu promislićemo i definisati identitet. Svaki nespeh u ovom poduhvatu je slučajan i zlonameran. Rasplinutost i disperzivnost naših identiteta govori nešto o nama. Ono što je još važnije, naši identite svedoče o Vašem zločinu. Napregnite se i uživajte. Srdačno Vaš, Lutenent Micsi CNSMD Hipertrofija mogućnosti (alternativa) koje virtuelni prostor pruža za kostrukciju sajber identiteta upravo je simptom nedostatka alternative u jednom drugom, somatskom, prostoru naših analognih života. Pluralitet sajber identiteta (života) prikriva odsustvo političke alternative. Politika sajber identiteta počinje baš tamo i baš onda kada politika prestaje. Odsustvo prave ideološke alternative, odnosno politika malih razlika, prevazilaze se transponovanjem identiteta u polje virtuelnog gde se u disperzivnim, hipertekstualnim praksama sagoreva politička energija pojedinca. Iako se te prakse mogu u osnovi ticati drugačije politike sve su šanse da nikada neće izaći iz polja virtuelnog. Čak i kada bi ga napustile vraćaju se u carstvo realne politike, a to je jedno sasvim drugačije polje igre. Za novu politiku potrebna je nova etika, ona koja bi porazila dominantni neoliberalni/pankapitalistički koncept etike shvaćene kao korelat zakona, ali teško da do nje možemo doći u sajber prostoru, jer decentrirani, slabi sajber subjekat nije u stanju da je ima ili izgradi. Sajber mašina za proizvodnju razlike ne dozvoljava nam da postignemo minimalan etički konsenzus koji bi odredio drugačiju politiku. Politička korektnost, glavni proizvod etike u sajber prostoru, to jest, njen čisti tekstualizam, lišen gotovo svake supstance, nije dovoljan. Saosećajnost je osnovni i minimalni preduslov svake promene, pravde i jednakosti. Ne bude li nje, logika kapitala će nas poništiti snagom prirodne nepogode. Ima li saosećajnosti u virtuelnom prostoru? No Name Woman Samoidentifikacija, kao večito bolan proces, donosi manje sreće, ali i jednu veliku utehu: da znamo da postojimo. A, zbog čega je to bitno? Kao odredioci sopstvene stvarnosti, mi BIRAMO nacine na koje cemo se PRIKAZIVATI u istoj; nikada nismo jedan lik, jedan covek, jedna stvar. Uvek je u igri citav splet nasih želja i odredjenja, zajedno sa mogućnošću da ih predstavimo baš onako kako smo ih i zamislili... Jer, bilo bi posve beskorisno i dosadno, na kraju krajeva, BITI JEDAN. Zato, biramo uvek i svagda različita odredjenja za samoispoljavanje sopstvenih LAŽNIH identiteta, kako bismo se, na neki način, izdvojili iz slike beskrajno dugih ponavljanja, poput pop-ikona '80-tih i grandzera '90-tih. Jer, zasto ne bismo bili SVE i SVAKO?!? SADA, umesto (ZA)UVEK? SVUDA, umesto NIGDE? Teško je kada se zamislimo nad samima sobom i shvatimo da je tolika sloboda ujedno i ogromno ograničenje iz kojeg treba odstupiti..... i koraknuti u NEPOZNATO, poput ČINA VEROVANJA, gde jedino mi sami znamo sta je ISTINA i kako da je razlikujemo od laži. I, tu dolazi do bolne tacke identifikacije: usamljeno, otudjeno, krhko, ogoljeno nase JA čuči negde unutar duše i posmatra nas svojim krupnim očima, poput nekog čudnog stvora, govori nam milozvučnim glasom i plače... Doziva nas, da mu se vratimo. I, šta onda radimo?!? Onda, u znak najveće drskosti na svetu, stavljamo na sebe tonu make-up-a, navlačimo tesne, kožne pantalone i pocepane mrežaste čarape, krupnim koracima, pravo u noć… U zadimljenom prostoru, ostavljamo miris parfema za sobom i poput zvezda sa neba poklanjamo značajno svoj osmeh svakom bednom prolazniku kraj nas. U zadimnjenom klubu krije se kraj identeta koji nosimo. Svaki izalazak iz kluba radja neki novi početak… Electro Commando Pojam identiteta je nesumljivo usko vezan za vrednosti slobodnog tržišta i to je danas više nego očigledno. Medjutim, taj identitet za koji smatramo da nam je dat odozgore, ne ispunjava striktne uslove da ga uopšte nazovemo identitetom. U svakoj raspravi o identitetu danas je neophodno teorijski razgraničati pojmove autentičnog identiteta i neautentičnog ili pseudo-identiteta. Mi smo na sve strane podstaknuti da izgradimo svojstveni, lični identitet pomoću kojeg ćemo biti posebni u odnosu na ostale, ali su nam u isti mah već unapred date opcije izmedju kojih možemo da biramo jedan od tih. U tom opsegu ponudjenih identiteta dakle ono što je trebalo da bude naš svojstveni identitet je već izgubljen u ime pripadanja odredjenoj grupaciji. Ali kontradikcije ne prestaju ovde. U maniji da izgradimo sebi svojstven identitet čini nam se da je bilo koji identitet jednako autentičan samo ako je različiti od ostalih koji nas okružuju, ako je udaljeniji od naše zajednice, ako smo ga mi prvi provalili tako što smo ga negde naslutili u nekom udaljenom mediju, itd. Iako je ovo već poznata priča, njeno naglašavanje nikako ne može da bude suvišno a pogotovo u našoj zemlji. Autentični identitet je uvek autentičan u odnosu na zajednicu u kojoj živimo, na zajednicu koja nam je dala život i pomogla da se izgradimo kao ličnosti koje jesmo. Taylorova simplifikacija, pomoću primera je ova: ja mogu svoj identitet da izgradim tako što ću stajati satima u blatu, ali ovaj identitet neće biti autentičan osim ako u mojoj zajednici stajanje u blatu ima odredjeni spiritualni ili simbolički smisao. Dakle autentičnost identiteta je usko vezana za pripadnost, ali samo u odredjenom, autentičnom smislu. Da bih bio autentičan, ja u isto vreme moram da izgradim nešto svojstveno i unikatno kod sebe i to uradim u okviru nečeg što je značajno i relevantno za društvo u kojem živim. Identitet uvek zahteva priznanje, a konačno i jedino zadovoljavajuće priznanje nam pruža samo nešto što je u odnosu na nas transcedentalno, tj. Društvo Schwabe Identitet je ono što od nas ostane posle svih tubanja života. Problem jeste u tome sto u sadašnjem stanju sveta čovek neprekidno izložen udarcima koji dolaze spolja. Veoma često ti spoljašnji udarci dolaze iznenada i nenajavljeni., što nam ne daje mogućnost da se izolujemo i postavimo prema postojecim problemima. U tom stanju čovek mora da pronadje model sopstvenog mira i izolacije ne bili razmislio o sebi i sebe odredio prema spoljnim dogadjajima. To veoma često podrazumeva i odredjenu surovost i preduzimanje radikalnih poteza koji mogu druge ljude koji su izloženi sličnim udarcima dodatno da povredi, sto je još jedan u nizu dogadjaja koji opterećuju ličnost. Upravo iz tog razloga identitet jednog čoveka nemoguće je odrediti u trenutku sadasnjosti, već je to jedino moguće učiniti gledajući u prošlost zaključno sa trenutkom. Trenutkom, koji živo biće zamrzava sa svim teretima koje nosi i slobodom koju oseća. U zavisnosti od početka računanja vremena i njegovog kraja, identitet pojedinca se menja. On je apsolutno promenljiv sve do trenutka naše smrti. Činom smrti pretvaramo se u nepromenjivu prošlost. Odredjivanje identiteta ličnosti u sadašnjem trenutku jedino je moguce u smislu osećanja koje pojedinac ima upravo u datom trenutku sto nam ne daje jasnu sliku nečijeg identiteta. Kao što i pokret ima tri pravca, onaj koji je usmeren ka trenutku koji mu je predhodio ispunjen setom, onaj koji je usmeren ka sadašnjosti ispunjen osećanjima i onaj koji je usmeren ka sutra ispunjen nadom, tako i sam identitet jeste različit u zavisnosti od pravca koji izaberemo.

- 23:57 - Komentari (2) - Isprintaj - #